Сведочења

Заједница Земља живих у Брајковцу је само једна од четири куће за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности које функционишу под окриљем СПЦ. Остале куће се налазе у Епархији бачкој и Епархији сремској, у Ченеју, Вилову и Крчедину. Од оснивања заједнице у Брајковцу, кроз њу је прошло нешто више од 400 момака, а са благословом су програм завршили њих 74.
У наставку прилажемо сведочења штићеника који су са успехом завршили програм заједнице.

„Некада саможиво биће се у заједници Земља живих дозвало памети. Почело је да мисли на друге, на њихова осећања, потребе, време. Све је то дошло постепено, боравком у заједници, разговором, молитвом, устаљеним начином живота. Одједном схватиш да је живот одрицање за друге; да имаш више других и проблема и лепота од тога како да задовољиш своју зависност. У заједници сам се научио стрпљењу, домаћинском начину размишљања. Видимо се 15. јула, на слави заједнице. Радујем се поновном сусрету.“
Синиша Бобић, Вранић

„Сусрет са заједницом за мене је био нешто ново и непознато. У њој сам постао свестан ситуације у којој сам се некада налазио и да је мало недостајало да останем без оног најважнијег, своје породице. У заједници сам упознао много различитих људи, али тамо смо сви били исти и имали смо исте циљеве: да победимо сами себе, да научимо да разликујемо добро од лошег и да кренемо у нови живот. У томе су ми много помогли наши заједнички разговори, који ми помажу и сада када сам програм у заједници успешно завршио.“
Александар Радојевић, Миријево

„Имам двадесетосам година. Хероином сам се дрогирао десет година. Заједницу сам завршио са благословом. Живот пре заједнице „Земља живих“ је био ужасан, тежак, како за мене, тако и за моју породицу, коју сам умало уништио. Као и сваки зависник увек сам мислио само на себе и како да дођем до дроге и новца. Нисам бирао средства за то и ништа ми није било важно осим да се урадим… Тако сваки дан, десет година. Чувши за заједницу „Земља живих“, отишао сам у лазаревачку цркву по помоћ код лазаревачког свештенста. У заједницу сам ушао са циљем да будем кратко, опоравим се и да наставим по старом. Али, како је време пролазило увидео сам да ми боравак у њој помаже. Почео сам да прихватам критике, саветовања и поуке. Обећао сам себи да, по први пут у животу, морам нешто да завршим до краја. Тако је заједница за мене постала једна велика школа живота у којој сам се ослободио наркоманских манира, уличарског понашања и свега лошег што је красило мој живот до тада. Научио сам се поштењу, искрености, како да помогнем свакоме и да будем нормалан човек. Данас имам своју породицу, жену и сина. Све лоше остало је далеко иза мене.“
Ненад Милојковић, Лазаревац


„У свет наркоманије ушао сам веома рано, са непуних четрнаест година. У почетку сам користио разна опојна средства а завршио сам на хероину. Умислио сам да сам бог, да све могу, да ми нико није потребан. Убрзо сам осетио да не могу без нове дозе и да нисам способан ни за шта, осим за дрогирање. Такав никоме нисам био потребан, нити је ико био крај мене. Све је почело да се руши. Проблеми у породици, лажи, крађе… То је био мој живот. Лечио сам се по болницама, врачарама… Није ми било спаса. У једном манастиру нашем манастиру добио сам број телефона заједнице „Земља живих“. Позвао сам их после три године, пошто сам завршио на психијатрији са иглом у вени и упутом за Драјзерову. Примљен сам у заједницу. У њој сам након тешке борбе са самим собом спознао смисао наше вере и живота. После две и по године проведених у заједници „Земља живих“ у Брајковцу, ја сам сада нормалан човек. Спреман сам да помогнем својој породици и да живим као сви здрави људи. Захвалан сам Богу и братији што су ми помогли да се ишчупам из пакла дроге. Молите се за мене грешног.“
Милош Игњатовић, Шабац

„Био сам зависник скоро двадест година, углавном од хероина. У ђавоље двориште сам ушао из радозналости, не знајући да ме по уласку чека велики понор.Та привидна илузија уживања и осећај спокојства, брзо ме је узела под своје. Нисам био свестан да сам окован тешким ланцима ропства и зависности. Тек када сам пао у искушење највећег греха да себи одузмем живот, тако што сам се предозирао, јер више нисам имао снаге да робујем, одбачен од свих и на улици, само својом кривицом, нека невидљива сила, она за коју наш народ каже: ма постоји нешто, има Бога, дала ми је снаге да кажем себи: доста је!
Одлучио сам да лађу спасења потражим у православној заједници „Земља зивих“. Доласком и приступањем у заједницу осетио сам велико олакшање. Нестао је сав онај осећај тешког притиска и терета дугогодишњег ропства. Осетио сам после много година неку другу силу, позитивну, да за мене има наде, да ја то могу и хоћу. И дао сам све од себе, јер ову шансу нисам смео да прокоцкам. После толиких година уништавања свега чега се дотакнем и свакога ко ме је познавао, ипак постоји неко коме је стало да таквој особи помогне да се излечи. Програм заједнице ме је променио у потпуности, мој карактер, мој поглед на свет, моја размишљања. Доста сам научио,о нашој вери, о раду, реду и дисциплини, о међуљудским односима. Стекао сам радне навике и разноврсна знања у пословима: виноградарства, пчеларства, ратарства, сточарства. Научио сам технологију производње тамјана, прављење сира, кајмака, качкаваља… У кухињи нема шта на знам да спремим. Научио сам да поштујем нашу веру и у складу са њом да се понашам и живим.Не могу речима да опишем благостање које сам осећао током боравка у заједници. То се мора осетити и доживети. У заједницу сам ушао само са једним циљем: да се ослободим ланаца зависности и постанем СЛОБОДАН. Сав мој труд ми се десетоструко вратио. Повратио сам поверење и подршку родитеља, мој карактер се изменио, начин размишљања и погледа на свет је само у позитивном смеру. По завршетку програма сам ступио у брачну заједницу. Оженио сам се девојком која ме је прихватила без предрасуда, а стекао сам и нове пријатеље. Једном речју, добио сам више него што сам очекивао и што сам могао да замислим. Морам да кажем да су ми те две и по године једина права и добро уложена инвестиција у себе до сада. Поносан сам на себе. Једина добра ствар коју сам изгурао до краја. Срећан сам и задовољан собом и оним што имам. Чврсто стојим на својим нога и осећам се довољно јаким да не поклекнем искушењима пређашњег живота.“

Борис Јовановски, Београд

„Родом сам из Суботице. Већ више од пет година живим у Лазаревцу и радим при заједници „Земља живих“ у Брајковцу и при храму св. влмч. Димитрија у Лазаревцу. Оженио сам се и имам двоје деце. У заједници сам потражио помоћ 2009. године и цео програм завршио са благословом. У проблему болести зависности био сам нешто више од пет година, користећи скоро све врсте опојних супстанци. За мене заједница је нешто попут школе живота у којој се кроз цео програм учимо добрим и племенитим стварима. Промена стила живота и усвајање исправног система вредности за мене је кључ успеха.“
Јовица Станков, Лазаревац