Историјат парохије

* Сваку слику можете увеличати кликом на њу

Лазаревачка парохија, као самостална, основана је 1934. године. Створена је деобом шопићанске и печанске парохије, тако што је од прве узето село Лукавица са 120 домова, а од друге поменуте парохије узета је варошица Лазаревац са 259 домова и село Стубица са 107 домова, те је ова парохија тако бројала укупно 486 домова. За првог пароха новоосноване парохије лазаревачке постављен је Боривоје Ч. Ђорђевић, ђакон цркве у Тополи. Отац Боривоје је рођен у селу Јеловику код Аранђеловца, срез орашачки, 09. септембра 1909. године, од оца Чедомира и мајке Љубице Ђорђевић. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1931. године, а као привремени парох парохије лазаревачке постављен је 20. јула 1934. год.

Пре оснивања парохије лазаревачке покренута је иницијатива за подизање спомен-цркве са костурницом у Лазаревцу. У том циљу основан је и одбор 1921. године, који је неуморно радио како би се црква што пре подигла. На челу тадашњег одбора био је парох печански отац Чедомир М. Поповић. За почетак одбор је успео да сакупи 150. 000,оо динара од чега је купљен плац на коме је црква подигнута. По оснивању парохије лазаревачке потреба за храмом је постајала све интензивнија, те је новопостављени парох одмах ступио у везу са одбором и почео веома ефикасно да сарађује са истим. Пододбор Јадранске стране у Лазаревцу, на челу кога је био тадашњи старешина Среског суда у Лазаревцу Г. Божа Веселиновић, приредио је свечано освећење своје заставе. Освећење је извршио лично Њ. Светост патријарх Варнава, уз присуство великог броја грађана из Колубаре и околних срезова. У својој беседи после освећења и помена палим борцима у славној Колубарској бици, патријарх Варнава се осврнуо на подизање цркве у Лазаревцу и рекао: „Није срамота само вас колубараца, нити је срамота Шумадије, већ је срамота свих нас што ове свете кости не почивају у једном достојном пантеону славе. Када за све нас има места, мора имати и за оне који су ову отаџбину створили. Мој материјални приход биће највећи да се пантеон славе што пре изгради“.

Погибијом Њ.В. краља Александра Првог Ујединитеља у Марсељу у Француској 9. октобра 1934. поново је успорен рад на изградњи спомен-цркве због новонастале политичке ситуације, а од државе се очекивала велика помоћ, јер би то била пре свега црква али и споменик од високог националног значаја.

Kaда су се средиле државне прилике, настала је подреба да се постојећи Одбор за изградњу спомен цркве реорганизује, те је 14. марта 1937. године на скупштини грађана основано ново Друштво за изградњу чији је председник био срески начелник г. Радивоје Сибиновић, потпредседник г. Радивоје М. Којић, други потпредседник Милован Лазаревић, народни посланик и други. Одмах је одређен рок за завршетак радова, а то је био октобар месец 1939. године тј. време прославе двадесетпетогодишњице Колубарске битке. Прву новчану помоћ Друштво је добило од бановине у Новом Саду у суми од 50.000,оо динара, затим од Патријаршије 30.000,оо динара и од Министарства Правде 10.000,оо динара. Тако да је са претходно сакупљеном сумом укупно прикупљено 200.000,оо динара, што је био десети део од укупно предвиђених средстава за завршетак радова, а који је износио два милиона динара. Овлашћени чланови одбора су одмах после тога отишли у Београд у Његошеву бр. 40 где су нашли архитекту Ивана А. Рика, од кога су преузели већ припремљен пројекат. Зидање је требало да почне у септембру месецу 1938. год. баш пред избијање другог светског рата. На седници друштва од 20. септембра 1938. год. прихваћена је понуда г. Радивоја Милошевића, предузетника из Београда за суму од 152.000,оо динара. Зидање цркве је почело пар дана касније, тачније 26. септембра 1938. год. Зидање је отпочело свечаном литијом која је ишла од Основне школе па кроз целу варошицу до села Лукавице. Прву бусу на освећеном земљишту ископао је потпредседник Друштва г. Радивоје М. Којић, чиме је званично отпочела изградња величанствене спомен цркве у Лазаревцу. Надзорни инжењер била је архитекта Милица Ристић из врачарског техничког одељења.

Прилози су стизали са свих страна, и будући да је на седници Друштва од 11. октобра 1938. год. одлучено да се црква посвети Светом Великомученику Димитрију, решено је да се освећење темеља обави 8. новембра 1938.год., што је и учињено. Освећењу темеља су присуствовале многе високе званице: изасланик Њ.К. В. армијски генерал и начелник главног генералштаба г. Душан Симовић, Министар војске и морнарице армијски генерал Милутин Ђ. Недић, изасланик Њ. Светости Патријарха викарни епископ моравички г. Дионисије, изасланик бана дунавске бановине, представници свих ратних и хуманих удружења из Београда, и око десет хиљада верних из свих крајева земље. Освећење темеља је извршио епископ Дионисије уз саслуживање протођакона Бране Петровића и хора студената теолошког факултета из Београда.Повељу и почасни плотун положио је изасланик Њ.К.В. армијски генерал Душан Симовић, а значајан говор одржао епископ Дионисије. После освећења приређена је закуска за све присутне којом приликом је изговорено више здравица у славу Краља и Патријарха.

Да би се наставили даљи радови на изградњи била су неопходна нова материјална средства која је Друштво затражило од Министарства правде од кога је и добило помоћ од милион динара. Даље радове наставио је Петар Ђојинчевић приватни предузимач из Београда за суму од 330.000,оо динара, а надзорни инжењер Друштва био је архитекта Иван А. Рик. Ратни пожар који је ускоро захватио цео свет био је кобан и за довршење цркве. У јесен 1939. год. када је црква требала да се освешта, тадашњи министар војске и морнарице армијски генерал г. Милан Ђ. Недић изјавио је да он жели да се започето богоугодно дело и доврши али да је то у овом тешком тренутку немогуће.

Али изградња цркве је и даље текла, те је иконостас од природног мермера израдио Владимир Ловцевић из Београда, столарију на иконостасу и сва врата на цркви израдио је Раде Јовановић столар из Београда, сликарске радове на иконостасу израдио је Пимен Софронов, академски сликар из Београда, кров на цркви је дело Франца Шустера лимара из Београда, браварске радове Бранко Лазаревић, а уметничку столарију израдио је Радивоје Јелић , уметнички столар такође из Београда.

Радови су још у току када нашој држави прети опасност од рата. Потписивање пакта у Бечу и делимична моболизација наше војске све више омета изградњу. Судбоносни и историјски датум 27. март 1941. год., долазак на престо Њ.В. Краља Петра Дргог и општа мобилизација наше војске у потпуности прекида радове на изградњи цркве.

Дана 6. априла 1941. године отпочиње рат између Немачке и Југославије бомбардовањем Београда, а сутрадан на Благовести немачки авиони бомбардују и Лазаревац. Том приликом на саму цркву и око ње пало је дванаест бомби, које су највише оштетиле северне степенице и кров, и из темеља потресле целу цркву. За дванаест дана југословенска војска капитулира, и прве окупационе трупе улазе у Лазаревац. Немачка затим изненада удара на Совјетски Савез 22. јуна 1941. год. и тиме почиње прекретница другог светског рата. Народ целог света, а нарочито југословенски масовно се диже на оружје. За време устанка у Србији немачке трупе узимају цркву за осматрачницу и из ње носе сав преостали грађевински материјал.

Да не би црква и даље пропадала и да би се сачувало оно што је остало, парох лазаревачки Боривоје Ч. Ђорђевић моли Патријаршију да се одобри привремено служење у цркви. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јосифа, заменика Његове Светости Патријарха Гаврила, у цркви почиње да се богослужи. Прву свету литургију су на Божић 1942. године. отслужили архијерејски намесник прота Чедомир М. Поповић и јереј Боривоје Ч. Ђорђевић.

Протојереј Василије В. Довганић постављен је на парохију лазаревачку 12. октобра 1954. год., а дошао из Г. Трнаве. Рођен је 1901. год. у Мађарској (Златарево). Нижу гимназију и два разреда учитељске школе завршио је у Мађарској, богословију у Сремским Карловцима 1924. год., и теолошки факултет у Београду. Био је архијерејски намесник колубарско-посавски са седиштем у Лазаревцу. Ожењен је био Маријом са којом је имао сина Александра који је свршио правни факултет у Београду. По својој вољи бива премештен у Епархију бачку 1. новембра 1957. године.

Свештеник Живорад Јаковљевић постављен је на упражњену парохију лазаревачку 5. децембра 1957. године. Родио се у селу Врагочаници ( Ваљ. Каменица) 9. марта 1934. године, од оца Рајка и мајке Богосаве. Гимназију је завршио у Ваљевској Каменици 1949. год., а богословију Светог Саве у Београду 1953. год.

У току окупације црква је била знатно оштећена да су се у време кишног периода сливале воде у костурницу и у висини од два метра. Требало је санирати цркву те је црквена општина покренула акцију за прикупљање добровољног прилога како би то што пре учињено, међутим та средства су била довољна само да се уведе осветљење у цркву. За неке озбиљније радова била је неопходна помоћ представника народних власти. У вези са тим надлежни парох Живорад Јаковљевић је лично ишао у више наврата код проте Миљана Смиљанића молећи га да се заузме у СИВ-у за ово питање, али је све било узалуд. Онда је ЦО писала више молби Савезу бораца за Југославију и најзад маја месеца 1961. године једна делегација у којој су се налазили Душан Петровић Шане, Цана Бабовић секретар Александра Ранковића и други истакнути политички радници је посетила ЦО Лазаревац и том приликом обећала новчану помоћ од педесет милиона динара за адаптацију Цркве спомен костурнице. Радови на адаптацији су завршени 1964. године када је и прослављена педесетогодишњица Колубарске битке. Следеће године тачније 9. маја 1965. цркву је освештао Његова Светост Патријарх српски Г. Герман уз саслуживање епископа жичког Г. Василија и епископа шумадијског Г. Валеријана. 1968. године добијена је дозвола за изградњу парохијског дома који је исте године и завршен.

Двадесет петог октобра 1976. год. у 10 часова упокојио се епископ Валеријан. Умро је од срчаног удара. Сахрањен је у саборној цркви у Крагујевцу уз присуство великог броја верних и свештенства. Следеће године 1977. 18. септембра на трон шумадијске епархије долази епископ Сава Вуковић. Владика Сава Вуковић је рођен у Сенти 13. априла 1930. године. Ту је завршио основну школу и реалну гимназију, а у манастиру Раковици богословију „Светог Саве“, да би 1954. год. дипломирао на теолошком факултету у Београду. На постдипломским студијама је био од 1957. до 1958. год. на старокатоличком факултету универзитета у Берну где је урадио докторску дисертацију на тему „Типик Архиепископа Никодима“ под менторством професора др. Лазара Мирковића. Докторирао је 15. маја 1961. год, а патријарх српски Г.Герман га је хиротонисао за епископа моравичког 23. јула 1969. год. Обављао је дужност епископа источно америчког и канадског до 13. септембра 1977., а од тада па све до смрти 17. јуна 2001. је био на трону епархије шумадијске.

Што се тиче цркве у Лазаревцу у овом периоду треба напоменути и довршетак живописања у олтарском делу храма који се десио 1991. године.

После упокојења владике Саве шумадијском епархијом је неко време администрирао епископ зворничко-тузлански Г. Василије (Качавенда), чијим су благословом и актом од 19. марта 2002. формиране поред ове једне постојеће још три лазаревачке парохије. За другог лазаревачког пароха бива постављен протонамесник Мирко Тешић, дотадашњи парох јунковачки. Рођен је у селу Брдарице, општина Коцељева, 5. јануара 1964. год., од оца Тихомира и мајке Божане. Петоразредну богословију завршава у Београду 1985. год. Брак је склопио са Љиљаном рођеном Кнежевић из Трлића, општина Уб. У чин ђакона је рукоположен 21. септембра 1985. год. у цркви у Тополи, а у чин свештеника 22. септембра у манастиру Благовештење код Страгара. Отац је двоје деце. Од дана постављења на лазаревачку парохију врши дужност старешине храма.

На трећу парохију бива постављен протонамесник Радован Марковић, рођен 1962. год. у селу Драгово, општина Рековац, од оца Боривоја и мајке Разуменке. Петоразредну богословију је завршио у Призрену 1984. год. Брак је склопио са Љиљаном рођеном Павловић из села Крежбинац, општина Параћин. Отац је троје деце. Од дана постављења на лазаревачку парохију врши дужност благајника ЦО.

На четврту парохију бива постављен свештеник Марко Митић. Рођен је 6. јануара 1978. год. у Београду, од оца Славка и мајке Милене. Завршио је гимназију у Аранђеловцу 1997. год. Апсолвент је на теолошком факултету у Београду. Брак је склопио са Душом рођеном Петковић из Аранђеловца. У чин ђакона је рукоположен 4. марта 2002. год. у Крагујевцу, а у чин свештеника у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини. Отац је једног детета и врши дужност секретара ЦО. Интронизација трећег владике шумадијског Његовог Преосвештенства епископа Г. Јована(Младеновића), извршена је 1. септембра 2002. год. у Саборној цркви у Крагујевцу. Своју прву канонску посету храму Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу владика Јован извршио је 26. јануара 2003. год., одслуживши свету архијерејску Литургију. Тада је одржао беседу у препуној цркви поучивши благочестиви народ да се врати својој вери како би се одржали као изабрани народ Божији. Другу канонску посету је извршио након два дана , узевши учешће на вечрњем богослужењу, након чега је одржао предавање у препуној сали Дома културе на тему „Човек хришћанин у свету данас“.

Свештенство храма Св. Великомученика Димитрија је са члановима ЦО Одбора склопило уговор о даљем фрескописању преосталих површина у храму са Г-дином Констадиносом Стергију из Атине , 2. марта 2002. год.

Благословом Њ. П. Г. Јована за парохијског ђакона бива постављен Владимир Стојковић, 15. априла 2002. године. Рођен је 15. августа 1977. год. у Рашкој, од оца Србољуба и мајке Анђелке. Богословију је завршио у Призрену. Ожењен је Вером рођеном Милинковић и отац је двоје деце. У чин ђакона је рукоположен 6. августа 2000. год. у манастиру Жичи.

Доласком млађих свештеника интензивирана је и мисионарска активност ове црквене заједнице те је у том контексту организован црквени хор, Разговори о вери који су се редовно одржавали сваког петка у црквеној сали, као и веронаука за децу после сваке недељне Литургије. На локалним ТВ и радио станицама, свештеници воде емисије под називом „Православни живот“. У исто време свештеници организују духовне трибине где доводе најеминентније српске владике, професоре теолошког факултета, игумане… По благослову владике Јована покреће се 2003. године иницијатива за изградњу парохијског центра, а исте године се завршава изградња црквене продавнице и палионице свећа, како би се свеће палиле ван храма и тако се сачувао фрескопис.

Благословом Његовог Преосвештенства епископа Јована крајем 2004. године формиране су још две парохије лазаревачке, те их је било укупно шест. Парохије су формиране прилично уједначене и бројале су око 450 домова. Актуелни старешина храма протонамесни Мирко Тешић и трећи парох лазаревачки Радован Марковић бивају премештени на другу парохију вреочку односно брајковачку, те су у Лазаревац дошла четири нова свештеника. Свештеник Александар Новаковић дотадашњи парох други вреочки бива постављен за трећег лазаревачког, јереј Жељко Ивковић дотадашњи парох јунковачки за четвртог пароха лазаревачког, јереј Небојша Лека дотадашњи парох у Станову (Крагујевац) за петог лазаревачког и јереј Зоран Радојевић дотадашњи парох такође у Станову за шестог лазаревачког. У међувремену је актуелни ђакон Владимир Стојковић рукоположен у чин свештеника те је исти постављен за првог пароха лазаревачког, а јереј Марко Митић дотадашњи четврти лазаревачки и секретар ЦО постаје други парох лазаревачки и уједно нови старешина храма. Тек рукоположени ђакон Зоран Врбашки из В. Црљена постаје црквени ђакон, а протојереј ставрофор Живорад Јаковљевић бива пензионисан у својој седамдесетој години живота и четрдесетој служења. Новопостављено свештенство наставља започето и покреће нове иницијативе, како у материјално-организационом смислу, тако и у контексту верског, културног и духовног усавршавања поверене им пастве. Детаљније о овим активностима од 2005. па све до данашњег дана можете наћи на осталим деловима новоформираног сајта ЦО Лазаревац, а највише на страни „Активности“.