Епископ

Епископ Шумадијски Господин Јован

Jован Младеновић, рођен је 11. септембра 1949. године у селу Добрачи код Ариља од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. У родном селу завршио је основну школу. Са једанаест година одлази у оближњи Светоарханђелски манастир Клисуру у којем остаје девет месеци као манастирски ђак – искушеник.

Децембра 1963. године прелази у манастир Студеницу где ће остати пуних тридесет година, прошавши сва искушеничка послушања и монашке чинове – до епископског. Узрастао је поред моштију светитеља студеничких – Симеона Мироточивог, Симона монаха, нашег Првовенчаног краља, Анастасије српске. Напајао се мудрошћу и смиреношћу тако угледних духовника као што су били отац Јулијан (Кнежевић) и отац Симеон (Василијевић).

Од 1967. до 1969. похађа прву послератну Монашку школу СПЦ у манастиру Острогу коју завршава са одличним успехом. Затим одлази на одслужење војног рока у Випаву, у Словенији.

У манастиру Студеници 24. априла 1971. године прима монашки постриг. Сутрадан, 25. априла, од стране епископа жичког др Василија (Костића) бива рукоположен у чин ђакона и постављен за сабрата манастира Студенице.

Јерођакон Јован, по благослову владике Василија, 1971. године уписује се у петоразредну Богословију Светог Саве у Београду, коју као приватни ученик завршава 1974. године са одличним успехом. Током богословског школовања, епископ др Василије жички рукополижио га је 25. јула 1973. године у манастиру Студеници у чин јеромонаха – презвитера.

На Богословском факултету СПЦ студира од 1976. године. Дипломирао је 1980. године. У међувремену био је намесник – заменик игуману студеничком протосинђелу Симеону (Василијевићу).

Трон игумана студеничких преузима 25. јула 1980. године од архимандрита Јулијана (Кнежевића). Одлуку о томе донео је епископ жички Стефан (Боца) након једногласног предлога чланова манастирског братства. За синђела произведен је 1983, за протосинђела 1986, архимандрит постаје 1989. године. Игуман студенички био је пуних 13 година, све до избора за епископа.

Свети архијерејски сабор, на редовном заседању 1993. године, 25. маја, бира га за епископа тетовског, сасвим правима и дужностима епархијског архијереја за епархије у бившој Републици Македонији и за викара српског патријарха. Епископску хиротонију извршио је 25. јула 1993. године у манастиру Студеници Његова светост патријарх српски Г. Павле уз учешће 24 епископа.

Епископа тетовског Јована Свети архијерејски сабор СПЦ на редовном заседању 1994. године бира за епископа западноамеричког. На тој дужности налазио се осам година, до 2002. године, када је на редовном заседању Светог архијерејског сабора изабран за епископа шумадијског.

Као студенички игуман, данашњи шумадијски владика, нарочито се истакао организујући прославу осамстогодишњице манастира Студенице. Молитвене свечаности поводом овог јубилеја увериле су велики део српског народа да му је једини пут у враћању својим коренима – мајци цркви. Тада почињу пуцати обручи комунизма у Југославији, а наш народ на Косову схвата да му предстоји дуга борба за крст часни и слободну златну.

Као епископ западноамерички, владика Јован основао је девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину… Под своју јурисдикцију примио је угледне манастире Св. Германа Аљаског у Платини и Св. Пајсија Величковског у Аризони који су данас велико светило Православља. Поред врло плодне издавачке делатности ових манастира, старао се о објављивању Пролога владике Николаја на енглеском језику. Његовом заслугом установљени су епархијски радио и врло успешна електронска презентација црквених догађаја Епархије западноамеричке.

Библиографија

* Кликом на назив дела можете прочитати цео текст на епархијском сајту

Рад Светог Саве на народном просвећењу

Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: “Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих”.

Васпитање породице

Оне породице у којима се остваривала Божја воља и божански план о човеку биле су у историји божанско семе за народ Божји, род изабрани. Из тог Божанско семена које је и „семе женино“ (Пост. 3,15) настао је изабрани народ Божји, наследник Божијег обећања, а из њега настаје Црква, радионица новог живота и родитељка новог обновљеног и препорођеног човечанства.

Монаштво као узор свету

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

Светиња тела у Христу – о кремирању мртвих

Човек је велика светиња. И то не само душом него и телом. Јединствено духовно-телесно биће, јединствена психофизичка природа човека као боголике личности, после Бога највећа је светиња и највећа вредност у свим световима.