Jереј Жељко Ивковић
парох 4. лазаревачки

ИСТОРИЈА ЛИТУРГИЈЕ И ЊЕН ПРЕДВЕЧНИ СМИСАО

Евхаристија је била, јесте и биће централни сегмент хришћанског живота. Ако је у наше време дошло до слабљења евхаристијског живота, то нам истовремено говори о томе да се и наше знање умањило, те да се према служењу Литургије односимо као према неком од обреда, а може се рећи и то да се према неким молебанима, акатистима, или бденијима са више пажње односимо него ли према светој Литургији, што је потпуно недопустиво и противно учењу и карактеру Цркве...

Прочитајте цео текст

Архимандрит Василије Гондикакис
Игуман манастира Ивирона на Светој Гори

ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ И ЈЕЛИНИ

Када је Апостол Павле посетио Атину и затекао град пун идола, пун светилишта у част богова, доживео је и окарактерисао је Атињане као најпобожније, као оне који имају највише страха Божијег од свих које је упознао. Међутим, оно што га је у пуном смислу речи гануло и дало му могућност да одмах започне дијалог са њима, био је жртвеник са натписом: непознатом богу. Тако је Павле допунио: "Онога кога незнајући поштујете, тога вам ја проповедам". То је најдубља, богонадахнута дијагноза, која са две речи изражава шта је јелинска душа.
Јелини не знајући поштују. Поштују оно што не знају. Са поштовањем стоје пред оним што је непознато, што их надилази. Они се не боре да незнање превазиђу истраживањем, већ благочешћем. Не просто истраживачким делањем, већ благочестивим живљењем. Не размишљањем, већ заједничарењем (=причешћем) живота. То је универзални и најдубљи религијски доживљај који карактерише душу јелинску и културу њену од почетка до данас. "Учешћем у божанском Логосу све чинимо и поимамо", говори Хераклит. Али и Свети Дионисије Ареопагит: "Све Божанске ствари и све што нам се објављује само се учешћем познаје".
У општијем подвигу религије и философије - "философије која је најузвишенија музика" - улаже се труд да се јединствено и хармонично дају решења агонијских човекових питања, да би достигао до подобија Божијег. У том покушају да се пронађе који је смисао живота и вредност здравља душе и тела; у жељи Јелина за наставак борбе предака својих, за постизање личног успеха, славе и части породице и града из ког потичу; у нади за остварење бољих односа и миран саживот са свим градовима-државама, постављају се Олимпијске игре. Највеће и најсјајније свејелинске игре. Зато у њиховом периоду имамо примирје, престанак непријатељских дејстава. (Уредништво овог сајта само да подсети да су на дан почетак олимпијских игара ове 2008. заратиле две православне државе).
Игре у светом простору Олимпије нису биле прост призор, већ свештени чин. Сви, и атлете (спортисти) и грађани, ишту божанску помоћ за успех игара које се одигравају у част Богова. На крају, вративши се у свој град, победник се, заједно са суграђанима, уз помпу одводи до бога заштитника, да би му изразио захвалност за победу, у часу када се свака врлина и способност вештине човекове сматра даром Божијим. Истовремено се тражи од Нимфе Ихо да сиђе у тамно царство Персефоне, и да победниковом мртвом оцу објави пријатни догађај, да је син његов првак на Олимпијским играма.
Олимпијске игре се представљају као један величанствени свејелински покушај општег измирења. Атлете желе да, уз помоћ богова, постигну: напредак у односу здравља тела и душе; учвршћивање веза између сродника, будући да читава породица на неки начин учествује у борби и радости победе; везе међу суграђанима, будући да се слава победе одсијава на читав родни град олимпијског победника; побољшање мирног сапостојања, сарадње и обостраног упознавања свих градова; обнову и јачање веза живих и мртвих; јачање веза људи са божанском силом и поштовањем традиције.
Олимпијске игре дају печат целокупном животу Еладе и уобличују карактер и етос њених житеља.
Парадигма олимпијских победника постаје повод за готовост у свим животним борбама. Временски периоди одвијања ових игара сматрају се за стабилне ознаке које одређују место осталих догађаја.

Видослов, Преображење 2004.