Васкрсење и делотворна љубав у Цркви (IКор.15)
Господ није дошао у свет да би побољшао услове овдашњег живота. Није дошао да понуди неки економски или политички систем, нити да нас научи методу неке психофизичке уравнотежености. Он је дошао да би победио смрт и донео живот вечни. Бог тако заволе свет, да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који поверује у Њега не погине, него да има живот вечни(Јн.3,16). Вечно живи Господ, подвргава себе телесном рођењу, не што му је нужан живот, него повраћајући нас од смрти у живот, каже свети Григорије Ниски. Тај вечни живот није обећање материјалистичке среће, није просто живљење после смрти, нити бесконачно продужење овдашњег живота. Вечни живот је благодат, која од данaс просветљује и осмишљава и он што је садашње и оно што је будуће, душу и тело човека. Господ је васкрсао. Смрт више не влада њиме(Рим.6,9).Он је савршени Бог који улази и излази кроз затворена врата. Он је и савршени човек кога је могуће опипати, који једе и пије, као сваки од ученика Његових. Пробамо ли замислимо савршенијег Бога нећемо успети, пробамо ли да замислимо савршенијег човека узалуд ћемо изгубити време. Оно што човек после Христовог васкрсења има и што вреди нису његове телесне и интелектуалне способности, већ то што он може да постане причасник Васкрсења Христовог, кроз делотворну љубав и одрицање од сопствене воље. Онај који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овом свету, сачуваће га за живот вечни(Јн.12,25).
Васкрсе Христос и ниједног у гробу! Како тајанствено и смело звуче ове речи. Христос је васкрсао као Првенац од оних који су умрли(IКор.15,20). Он је први, а за њим иду сви. Христос својим васкрсењем васкрсава и праоца Адама, васкрсава и подиже сав род људски. Христос својим васкрсењем обеснажује и разара смрт, отварајући пут бесмрћа и нетрулежности. У Његовом Васкрсењу предобјављује се и предзапочиње тајна свеопштег васкрсења. И апостол Павле јасно сведочи: А ако нема васкрсења мртвих то ни Христос није васкрсао… Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао(IКор.15,13,16). Довољно је само да прочитамо ту главу у Првој посланици Коринћанима св. ап. Павла, која се и назива Јеванђељем Васкрсења, да би видели како апостол инсистира на схватању васкрсења Христовог као васељенског догађаја, у коме осим Главе (Христа), васкрсава и Његово Тело. То је учење о Њему, о вечном животу, о победи над смрћу и о љубави која побеђује и превасходи смрт. То је најрадикалнија и најреволуционарнија промена у схватању живота и смрти откако постоји људски род.
У дан Пасхе ми унапред видимо тајну коначног исцељења и обновљења свеколике твари, смртно рањене и сасвим отроване грехом. Силом васкрсења тај жалац смрти је истргнут и одстрањен из света, премда отров смрти и даље дејствује у ткивима и саставима човековог бића. Свети Јован Златоусти у том смислу и каже да је истина да ми и данас умиремо некадашњом смрћу, али више не остајемо у њој, а то онда више не значи умрети. Сила смрти је разорена и власт трулежности је укинута, а читав свет кроз Христово васкрсење то и предокуша. И ми већ у надању, предпразнујемо онај дан када ће се уништити и последњи човеков непријатељ, а то је смрт. Када ће оно што је смртно обући се у бесмртно и када ће Бог постати све у свему, како каже свети апостол Павле у првој посланици Коринћанима. И ми не само да у то верујемо и не само да то чекамо, него делимично и у том васкрсењу учествујемо, предокушајући га у светим тајнама, а нарочито у светој Евхаристији. Евхаристија је залог и обручење вечнога живота, која се нама верујућима даје као свештени лек бесмртности, како је говорио свети Игњатије Антиохијски Богоносац. Апостолска проповед се у суштини читава сводила на проповед о Васкрслом. Они су били сведоци и очевици Васкрслога Логоса. Свака даља проповед апостола и апостолских мужева, свако даље ширење хришћанске вере се обесмишљује ако нема васкрсне наде. Наша вера би била бесмислена, испразна и узалудна, Ако Христос није устао(IКор.15,17). Без Васкрсења све је саблазан, и Христос и сва дела Његова, и целокупно учење Његово. Да није било васкрслог и стога вечно живог Господа Христа, ко би мученике одушевио на подвиг мучеништва, и исповеднике за подвиг исповедништва. Једном речју да није васкрсења Христовог, не би било ни хришћанства, и ако би га било оно не би имало логике ни смисла. И опет да Христос није васкрсао, онда би човек, а не Богочовек био мера свих ствари, и онда би било све дозвољено, онда не би било ни греха, ни кривице ни одговорности. Све би постало релативо, како каже Анштајн, а реларивизам се по природи ствари и логичком следу претвара у анархизам.
У синаксару на Велику суботу, каже се да празнујемо Божанско телесно погребење нашега Господа и Спаситеља Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је будући изведен из трулежности, род наш прешао у вечни живот. У свом телу Господ мирно почива у гробу и Његово тело није напуштено од Његовог Божанства. Тело Господње се зато не подвргава труљењу, зато што оно обитава у дубинама живота. У смрти Христовој се разоткрива њена немоћ над Њим. У пуноћи своје човечанске природе Господ је био смртан и заиста умро, али смрт га није могла задржати. Како каже свети Јован Златоусти сама смрт страда, као у порођајним мукама, држећи га мучи се. Сам Његов силазак у ад, као царство вечне смрти, јесте моћна пројава Живота. И као што се у првом Адаму кроз непослушност и грехопад пројавила и остварила потенцијално урођена смрт, будући да је човек створен из небића, у Другом Адаму, је чином синовске послушности, бесмрће, које је било потенцијално дато човеку, било остварено тако да од сада није више могуће умрети: Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети(IКор.15,22). Искуство индивидуоцентричног живота после пада спречава нас да разумемо тај егзистенцијални однос једног човека према читавом човечанству, једне личности према целокупној природи.
Устројство човечанске природе се у Христу показало као постојано и чврсто. Разоваплоћење душе се није претворило у раскид са телом. Чак и свети Григорије Ниски каже да се душа не разлучује од тела у потпуности, већ да нека веза наставља да постоји. То говори да се смрт човекова показије само као сан, као тренутак као пролазак и прелазак у неки савршенији и потпунији облик постојања. Васкрсење Христово није уништило само Његову смрт, него смрт уопште. Празнујемо смрти умртвљење, ада разрушење, другачијег вечног живота почетак(Пасхални канон,песма 7, тропар 2). Стога се васкрсење Христово са правом може назвати рођенданом целокупне људске природе. И зато сваки хришћанин од тог тренутка може да каже да се најважнији догађај његовог живота збио у доба Понтија Пилата, када се испоставило да је камен на улазу у гроб, одваљен и када је одатле изашао Победник над смрћу.
Смрт се први пут у хришћанском опиту разоткрива као ужасна метафизичка катастрофа, као велика несрећа човекове судбине. Она је праузрок свих мука, свих беда, свих невоља, свих лудила људских. У хришћанском доживљају света и живота, смрт није неки природни крај, већ је она апсолутно противна човековој природи и човековом од Бога назначењу. Она је целу нашу планету пртворила у једну безизлазну лудницу. Бог није створио смрт, већ ствара свет и човека да би живео. Смрт човекова јесте плата за грех(Римљ.6,23), она је некаква аномалија и квар у свету. Она разара човекову личност. А хришћанство нас учи не само о бесмртности душе, него и о васкрсењу тела. За хришћанство тело није неки прирепак човековом саставу већ подједнако раван значају душе. И то је била једна претешка новина у хришћанству, нарочито за Јелине, који су се гнушали тела. Проповед о васкрсењу је само могла да одбија и збуњује античког човека, који је сањао и маштао о коначном разоваплоћењу. Сетимо се да у Јеванђељу стоји и за саме апостоле, да неки повероваше а неки посумњаше. Чак је извесни Келс називао Хришћане телољупцима, због њихове вере у васкрсење у коме ће и тело узети учешћа, као равноправни принцип души. Многи атински философи су прозивали и називали св.ап. Павла празнословцем, због тога што им је проповедао Исуса и Васкрсење. То је био углавном однос тадашњег света и цивилизације према догађају васкрсења, а бојим се и данашњег света и цивилизације, али и доброг дела оних који себе називају верујућим и црквеним људима, односно православним хришћанима. Да напоменем само у прилог овом тврђењу и чињеницу да је рађено једно истраживање у виду анкете, које је показало да вeoма мали проценат религиозних хришћана верује у васкрсење, негде око десетак процената испитаних, што говори да већина хришћанство схвата више као неку моралну доктрину, што је криви доживљај науке Христове. Свети апостол Павле је изобличавао и одбацивао сваки докетизам и разоваплоћење, тј. одбацивање тела као злог принципа. У Другој посланици Коринћанима он каже да нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно(IIКор.5,4). Он ту уствари хоће да каже да ми нећемо да са себе скинемо тело како би се наводно ослободили, што је био став античке философије и културе, већ трулежност. Не тело већ смрт. Тело је дело Божије, а трулежност и смрт су уведени грехом и дело су човекове сарадње са отпалим анђелом тј. ђаволом. То и апостол Павле јасно сведочи када каже:Тако и васкрсење мртвих, сеје се у распадљивости а устаје у нераспадљивости (IКор.15,42). Земља је засејана људским прахом да би он из ње, силом Божијом тј. Духом Светим, изникао у велики и последњи дан. Слично семењу, баченом у земљу, ми не пропадамо умирући, већ ћемо посејани васкрснути, како благовести свети Атанасије Велики. Сеје се тело душевно, а устаје тело духовно(IКор.15,44). Стога ми не треба да се плашимо ове прве смрти која подразумева разлучење душе од тела, већ оне друге односно вечне смрти која значи одвојеност душе од Бога. У контексту јединства душе и тела Атинагора Атински, хришћански философ расуђује овако:“Ни природи душе, саме по себи, ни природи тела, засебно, Бог није даровао самостално битовање и живот, већ само људима, који се састоје од душе и тела, да би, са тим деловима, од којих се састоје, пошто се роде и живе, по окончању овога живота, достигли заједнички крај. Душа и тело у човеку чине једно живо биће“ . Он даље каже ако се наруши пуноћа тог састава губи се идентитет јединке и нема више човека. У прилог овоме владика Григорије објашњава да не можемо да кажемо да код човека волимо само његову душу или само његово тело, већ да га волимо као интегралну личност, као целог човека, не цепајући га на душу и тело.
Међутим васкрсење не подразумева пуки повратак, нити поново васпостављање у првобитно стање,како су учили стојици. Васкрсење јесте истовремено и преображење, уздизање на висину, прелазак ка бољем и савршенијем. И што сејеш не сејеш тело које ће настати, него голо зрно… Сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно(IКор.37,44). Самим овим стиховима св.ап. Павла, се предпоставља промена у онима који васкрсавају. Поставља се и намеће овде питање како схватити ту промену, а да у васкрслима не буде нарушена истоветност. Ориген је покушао да да одговор на ово питање али не са жељом да га наметне као став Цркве, већ као своје лично мишљење. Он каже да у смрти човеков облик остаје недирнут и ненарушен.Он схвата душу као животно начело тела, као сврху и циљ тела. Тело погребено у земљу се распада, али се у њему не гаси сила раста, већ ће та сила у одговарајуће време по речи Божијој, обновити свеколико тело.
Свети Григорије Ниски мало другачије гледа на овај догађај и полази од емпиријског јединства душе и тела, чији распад јесте смрт. Тело које напусти његова душа, јесте тело лишено животне силе, распада се и укључује у опште кружење материје. У самом распадању честице тела чувају у себи неке знаке или трагове своје бивше припадности одређеном телу тј. души. Док у самој души, такође, бивају сачувани неки знаци сједињења. У дан васкрсења свака душа ће препознати своје елементе по тим знацима и обележјима, тј. облик тела и његов унутарњи образ. Свети Григорије овај процес пореди са изницањем биљке из семена. Човек ће по светом Григорију Ниском бити васпостављен у оном стању у каквом би требало да буде, да се у свету није десио пад и грех, али у каквом и није ни бивао у овдашњем животу. Васкрсење значи није повратак, већ испуњење. То је неки нови начин постојања човека. Пут човеков после телесне смрти, по светом Григорију, јесте пут очишћења, јер се састав човеков делимично очишћује и обнавља у том кружењу природе. Васпоставиће се обновљено тело, и читав свет и природа ће задобити своју пуноћу. Св. Григорије назива смрт благотворном, и то је општа и стално присутна светоотачка мисао. Смрт јесте плата за грех, али је она истовремено и лек. Многи свети оци говоре о педагошком карактеру смрти, јер да није ње човек би вечно живео оваквим палим животом, што у ствари и јесте пакао. Замислите овај и овакав несавршени живот у коме стално осећате неки недостатак, па чак и у идеалној земаљској љубави, живот који нема пуноћу и могућност, да траје у вечност. Човек би у том контексту, живљења једног крњег живота који траје у вечност, био много несрећније биће, него што је то сад.
Но ипак после васкрсења мртвих следи Страшни суд. И унутар самог Васкрсења сачувава се та строга двострукост живота и осуде. У томе је нова тешкоћа и саблазан за разум. Преподобни Максим Исповедник каже да ће у време свеопштег васкрсења свеколика природа бити поново васпостављена, али ће угушене душе у созерцању, односно умном гледању Божанства, остати непокретне. То је за разумско схватање непојмљиво, али је убедљиво за срце које воли. Јер љубав јесте искључиво у узајамној слободи, каже свети Максим. Грех и зло имају своје седиште у вољи човековој, стога ће упорни и непокајани грех, који се у својој суштини дефинише као одсуство љубави, у дан свеопштег васкрсења остати неисцељен. Али грех за који смо се покајали отпушта се у тренутку. И зато нису потребна никаква дуга путовања, нити пресељења душе. Све то је немоћно. Више значи једна суза ако је од срца или лепта удовичина, или било које друго искрено дело милосрђа и љубави које не тражи никакву плату и награду. Јер грех и зло нису од спољашње или неке природне тј. телесне нечистоте, већ од унутарње неверности, блуда, односно немања смисла човека баченог у постојање, а пре свега од изопачене воље. Управо зато једино у унутарњем делању и подвигу разрешује се грех. Благодат Божија једино исцељује вољу у тајни слободе и љубави. Слобода условљава љубав и обрнуто. Љубав без слободе постаје тиранија, а слобода без љубави анархија. Љубав треба да буде сврха и циљ сваког труда и добродетељи. Никада не можемо рећи да је љубав довршена, завршена, да смо обавили посао кад смо неког заволели, него смо управо тек започели посао који се само у живим делима и самиодрицању проверава. Значи нема говора о љубави у Цркви и свету као чувству и емоцији, већ о љубави као спремности на жртву, па чак и ону највећу, да свој живот за другога дамо. Наравно то давање, не подразумева само давање живота у физичком смислу, већ предавање читавог свога бића вољи другог, било Богу било човеку. Ни један труд који се из љубави приноси Богу не пропада. Оно што се губи из љубави према брату, то се спасава, налази се нетакнуто и умножено у вечном животу. Онај који изгуби пронаћиће. Али да би другоме нешто дао, морам бити спреман да нешто своје изгубим. Други човек није граница која ограђује наше индивидуално биће, други човек није пакао како то уче неки философски системи и како то живи данашња цивилизација, други човек је за нас земља живота и он нам дарује смисао и реалност вечног живота, који је већ почео. „Не говорите ми колико они посте или колико траје њихово богослужење. Нешто друго ме занима. Да ли неко од њих, па макар и онај који је највише узнапредовао, може да разуме уморног човека данашњице и да утеши напаћеног“.
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближљег. Многи се чак и према Цркви односе као према месту где је могуће сакрити се , уклонити се у тихи угао и не бити примећен. Чини ми се на основу мог скромног свештеничког и пастирског искуства да и велики број данашњих верника, који је можда и већи од половине, не пројављује никаву жељу за остваривањем било каквог ближег и приснијег односа, било са свештеником, било са другим верником који стоји ту поред њега. Што је криви доживљај Цркве, јер она подразумева заједништво, а не јако изражени индивидуализам и жеља да се Богу приближимо мимо заједнице са другим. Разлика између Цркве и света се састоји у томе да су људи у Цркви окренути лицем један другоме, они су отворени један другоме, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати јадан другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и леђима окренут према другом, и сваки се мучи у изолацији, самоћи и остављености у коју је запао својом вољом, и коју већ овде на земљи делимично проживљава. Једино у слободној љубавној заједници са Богом и са другим људима ми постајемо непоновљиве, незаменљиве, јединствене, а самим тим и вечне, односно интегралне и спасене личности.
Што више будемо имали вере у васкрсење и што више будемо свесни есхатолошке реалности, више ћемо волети другог и помагати му жртвујући себе. Само кроз делотворну љубав можемо постати учесници васкрсне радости. А љубав подразумева заједницу, што нас упућује на Цркву, јер она управо и јесте заједница слободне и ничим условљене љубави. Значи ми се само кроз заједницу спасавамо, а никако као самосталне индивидуе, па макар то било и кроз најсавршенији подвиг. Подвижништво, у контексту сједињења свега са Христом, код св. Максима је крунисано љубављу, која подразумева заједницу у литургијском сабрању. За разлику од овог става многи богослови платонистичког наслеђа попут Оригена,Климента Александријског и других, стоје на позицији да се кроз очишћење од страсти и одбацивање телесног принципа, аутоматски долази у заједницу са Богом. Тако долазимо до религиозног индивидуализма, при чему нам за спасење није потребан други, а ако нема другог онда не може бити ни љубави, јер љубав подразумева заједницу. У овом случају се тело и читава створена материја искључује из процеса спасења, и у њему неће учествовати. Врлински живот и делотворна љубав су незаобилазни на путу ка спасењу, јер суштина самих врлина јесте Христос, кроз кога се ми једино и спасавамо. Апостол Павле у том контексту каже да у Христу живимо, крећемо се и јесмо. Е то кретање у Христу, подразумева врлинску делатност и упражњавање љубави у животу, сваког који жели хришћанином, али и човеком у правом смислу те речи, себе назвати. То управо значи да створена бића нису сама по себи савршена, већ кретањем ка своме циљу стварања, који јесте јединство са Богом, желе да постану савршена. Свети Максим је то веома сликовито објаснио у свом учењу о логосима говорећи о логосима бића, доброг бића и вечног бића. И као што се не може одвојити жеља о добром бићу и о вечном бићу, тако се ни у пракси не може одвојити врлински живот од евхаристијког сабрања, вечног живота и Васкрсења. Аналогно овоме идентитет Цркве и сваког њеног члана, јесте у догађају Васкрсења, а не страдања. Наравно да се до васкрсења не може доћи без страдања, али васкрсење није продукт страдања, већ неизмерне, “луде љубави Божије“. А страдање сада конкретно подразумева живот у заједници љубави и самоодрицања, јер љубав јесте кенозис, напуштање и превазилажење себе, која се огледа у вештини да даје, а не да узима.
Свеопште васкрсење јесте испуњење Цркве, и оно у Цркви, као живом организму тела Христовог делује већ сада. Стога васкрсење Христово није само и пре свега историјски догађај, него пре свега онтолошки догађај. У Цркви већ сада предзапочиње, делимично оно Царство коме се надамо. Царство благодати за оне који су чинили добро и покајали се за своје злодело, а царство вечног проклетсва и таме за оне који су пред Бога у Судњем дану, стали непокајани. Зато је свети Симеон Нови Богослов могао да каже да за оне који су постали синови светлости и чеда долазећег дана, никада неће доћи дан Господњи, зато што су они већ сада са Богом и у Богу. Црква није сабор светих који не греше. Црква а самим тим и надолазеће Царство Божије, јесте сабор кајућих се грешника. Нажалост то је и једина разлика између нас који смо у Цркви, и оних који у њој нису. Кажем нажалост, јер ми се од њих не разликујемо по некој моралној супериорности, већ у жељи за покајањем и преображајем, које ћемо достићи кроз делотворну љубав. А пуноћу тог преображаја исчекујемо у догађају будућега времена тј. у догађају другог и славног Христовог доласка. Тако ће за достојне као што каже свети Максим Исповедник, који прихватају љубав Божију јединство са Богом бити божанско и непојмљиво уживање, док ће за недостојне, за оне који су се одрекли могућности љубави, то бити неизрецива патња. Постоји само један квалитет живота и критеријум у Осми дан, а то је чињеница да љубав суди и љубав оправдава. Човек мора сам унутар своје сопствене природе, да уклони све преграде које га одвајају од Бога. Човек мора да се научи љубави, а љубав је врло опасан подвиг. У љубави човек губи себе, и престаје да живи због самог себе, а почиње да живи за оног кога воли, а ако није тако то значи да га ни не воли. Доказ деловања савршене и богате љубави према Богу јесте права и нелицемерна љубав према ближњем, у чијој личности се поклањамо Богу. Онај који је од љубави отуђен, од Бога је отуђен, јер Бог је љубав. А ако је од Бога отуђен, за њега нема радости у дан свеопштег васкрсења, јер уколико је љубав живот, онда је мржња према ближњем смрт. Достојевски управо пакао назива местом одсуства љубави. Љубав је као смрт јака(Песм.8,6), и то је једина сила која може да се бори са смрћу и да не буде побеђена. Она мења саму природу ствари каже свети Јован Златоусти.
Својим послушањем до смрти вољи Очевој, Христос је своју људску природу довео до потпуног одрицања од сваке претензије за егзистенцијалном самосталношћу, а постојање природе пренео на однос љубави и на слободу послушања Богу. Љубав засновану на непрестаном узајамном даривању и послушању, изражену кроз Христове речи, Оче нека буде воља твоја. Бог јесте љубав, и ниједно лице Свете Тројице не постоји само за себе, већ постоји нудећи себе заједници љубави са осталим лицима. Да би се живот остварио као у овом тако и у оном свету и веку, потребно је да постоји као љубав. У супротном само постојање не остварује свој циљ, промашује, и смрт се тада појављује као крајња последица побуњене слободе. Та природа која своје постојање црпи из односа са Богом, не умире. Јер и ако је створена она сада постоји на начин нествореног. А то је светотројични начин постојања, који ако усвојимо својим животом, а не само декларативно, решићемо човеков највећи проблем, извор свих проблема и перипетија, а то је смрт. Тело Васкрслога Христа је човечанска природа, слободна од сваког ограничења и од сваке нужности, то је човечанско тело од меса и костију, али тело које свој живот не црпи из својих биолошких потенцијала, него из свог односа са Богом. А само тај однос сачињава и оживотворава то тело. Уколико и ми као потенцијални синови Божији по благодати не усвојимо такав начин живота и постојања, претворићемо хришћанство, у још једну, у мору постојећих, идеологију.
Зато нам христоносни апостол и наређује на крају овог Јеванђеља васкрсења, да једнако напредујемо у делу Господњем, јер ма колико напредовали у јеванђеоском животу, делатности и подвижништву увек нам преостаје нешто што нисмо учинили. Јер колико код нам недосежно изгледао крајњи јеванђеоски идеал, а то је да достигнемо меру раста висине Христове и да будемо савршени као Отац наш небески, дужност нас хришћана јесте да се непрестано трудимо, јер наш труд неће бити узалудан, обећава нам Господ. Искупљујмо време мудро живећи, учи нас св. ап. Павле у једној од својих посланица.
И да завршим речима светог Јована Златоустог из његове беседе на Васкрс у којој каже: „Ево настао је у нас многожељени и спасоносни празник, дан васкрсења Господа нашег Исуса Христа,-основ мира, начело помирења, прекраћење непријатељских делатности, разорење смрти, пораз ђавола“.
Зато у дан васкрсења Христовог приредимо празничну трпезу, загрлимо једни друге, заволимо братском љубављу чак и оне који нас мрзе, и опростимо свима због Светлог Васкрсења, у коме је и нама све опроштено. Амин!
Библиографија
1. Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење посланице прве и друге коринћанима Светог Апостола Павла, Манастир Ћелије, Београд 2001.
2. Протојереј Георгије Флоровски, Црква је живот, Образ светачки, Београд 2005.
3. Христо Јанарас, Азбучник вере, Беседа, Нови Сад 2000.
4. Протопрезвитер Михаил Кардамакис, Православна духовност, Манастир Хиландар 1996.
5. Панајотис Христу, Тајна Бога- Тајна човека, Богословски факултет, Београд 1999.
6. Митрополит Антоније Блум, Пред лицем Бога живога, Образ светачки, Београд 2004.
7. Беседе светих отаца, Атос, Београд 2002.
8. Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика православне Цркве II, Православна философија истине, Београд 1980.
9. Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Еклисиолођке теме, Беседа, Нови Сад 2001.
10. Свети Максим Исповедник, Изабрана дела(400 глава о љубави, Подвижничко слово, Мистагогија), Епархија рашко-призренска, Призрен 1997.
11. Видослов, саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске, Васкршњи број, Требиње 2006.
12. Црквени живот, Верско добротворно старатељство, Београд 4/2003.
Исто, 6/2004.
